Победник

БОГДАН ОБРАДОВИЋ, СЕЛЕКТОР ТЕНИСКЕ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ СРБИЈЕ, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИОНАЛНУ РЕВИЈУ”
Не расипати велике дарове
Не сме се подлећи анонимном форумашком критизерству ни постати размажен сјајним резултатима. Имамо нешто изузетно, неку моћну једноставност и прилагодљивост, креативност и вишу идеју, друкчију жељу. Али спорт није дивља воћка, која ће опстајати сама од себе. Мора се неговати, системски, средствима одговорне државе и трудом свакога од нас. Оскудица није изговор, начини се увек могу пронаћи

Пише: Дејан Булајић
Фотографије: „Национална ревија” и архива саговорника

Крајем седамдесетих почео је да се бави тенисом, на импровизованом терену, на ливадама Новог Београда. Одатле се упутио према „Црвеној звезди”. У Кикинди је стекао прва тренерска искуства, која су полако превладала над играчким. Сада је селектор Дејвис куп репрезентације Србије, предавач на Високој школи за спорт и прави човек који може да каже колико заиста вреди српски тенис данас.
– Увек изражавам задовољство због чињенице да је наша репрезентација једна од најјачих на свету, а то је прави показатељ стварне вредности српског тениса, поред индивидуалних каријера наших играча. Да смо могли да се окупимо у комплетном саставу, јасно је да бисмо тријумфовали у финалу против Чеха, али ни чињеница да смо застали на корак од врха не умањује значај оствареног резултата. Са изузетком Јанка и Виктора, који с разлогом паузирају, каријере осталих играча и играчица су и даље престижне. Новак је други, Јелена и Ана су високо пласиране, Бојана има стабилну позицију, а међу првих стотину је и Душан Лајовић. То су подаци који имају велики значај. Ако је неком потребно поређење, рећи ћу само да једна Кина у мушком тенису нема ниједног играча у светском врху, иако имају 15 милиона јуниора, а само прошле године подигли су 30 хиљада тениских терена. То вам говори колико је тешко наћи се међу најбољима, чак и када имате перфектну организацију и инфраструктуру, јер је конкуренција изузетно јака и пропушта само најбоље. Штета је што део јавности то не препознаје, већ као да је размажен сјајним резултатима, очекује да се то понавља непрестано. Наша је срећа што елиту српског тениса прати и група изузетно талентованих јуниора – Ивана Јоровић, Никола Милојевић, Пеђа Крстин, Ласло Ђере. Због њих и свих који долазе из млађих селекција, морамо да решимо неке дугогодишње проблеме. Мислим пре свега на Национални тениски центар, који никако да изградимо. Ако га не добијемо, довешћемо у питање све озбиљне амбиције у годинама које следе.
Да ли друштво на прави начин прати резултате тенисера?
– Тенисери су обавили свој део посла. У корак са победама и титулама, на најбољи начин су афирмисали Србију, на сваком, па и на маркетиншком плану. Како је на то узвраћено? Најчешће тако што кажу да су тенисери наши најбољи промотери, када треба прикрити све оно што није урађено. Поменуо сам Национални тениски центар. Знам да је ово време оскудице, али решење увек може да се нађе. Један такав комплекс био би профитабилна установа, а не место које би трошило новац. Дуго већ чекамо да и Тениски савез покрене ствари са мртве тачке. Не могу се отети утиску да нема ни довољно разумевања за оно што смо до сада учинили. Прошле године смо били други у свету, а јавности смо представљени скоро као губитници. На крају године нису нас поменули ни у једном избору најуспешнијих спортиста.

ТРАДИЦИЈА ПОЗИТИВНИХ РАТНИКА

Како је могуће да у таквом амбијенту стасавају шампиони?
– Дуго сам живео у иностранству и радио са децом из богатих и високоразвијених земаља. Познато ми је како реагују и како се развијају, али у нашој средини постоји нешто изузетно, назвао бих то једноставношћу. Код нас талентована деца умеју да импровизују, да проналазе свој начин, да га оплемењују и дају му свој печат. То је посебан моменат у њиховој инспирацији, нека виша идеја, другачија жеља. То је енергија која врца из њих и даје им снагу да савлађују препреке. Уосталом, у нашем народу постоји традиција такозваних позитивних ратника. То су они борци који не угрожавају никога око себе, а умеју да се бране. Таква личност може да постане супериорна.
Новак Ђоковић као најбољи пример и јединствена појава у српском спорту.
– Новак је феномен, пре свега због начина на који је стасао у шампиона. Од малих ногу је било јасно да има квалитет за врхунског играча. Међутим, ово што је данас постао је не само захваљујући таленту, већ и способности да преживљава непогоде, а њих је било много. Он и његова породица су се суочавали са проблемима који су претили да зауставе све планове, од финансија, преко услова за рад, до врло лоше ситуације у читавој земљи. Свега тога био је свестан и он сам, а ипак није изгубио жељу да напредује. Да се у Америци појавио таленат какав је он био у осмој години, будите сигурни да би поред себе имао макар двадесет спонзора и могао би да бира услове у којима жели да ради. Ни о чему не би морао да размишља, осим о тренингу. Са Новаком то није био случај. Вероватно је тако стекао моћ преживљавања, данас тако снажно изражену. Сетите се само мечева у којима се на волшебан начин спасавао пораза, када су сви мислили да је изгубљен. Једино Новак у том тренутку не размишља тако. Данас је он особа која савршено контролише своју каријеру, од тога када, како и колико тренира, па до избора људи који су у његовом стручном штабу. То посебно наводим јер видим да су многи једва дочекали да му упуте примедбу на рачун избора Бориса Бекера за тренера. Будите уверени да ни трунка прашине не пада случајно на Новака, а камоли да није добро промислио када се одлучио за тај потез. Уверен сам да ће комбинација српског духа и немачке дисциплине, ускоро дати праве резултате. Само треба бити реалан и знати да се тријумфи не понављају као на траци, јер се и други за њих боре, подједнаком жељом и снагом.
Дакле, талената попут Новаковог ће бити, али је питање колико њих ће успети да се избори са проблемима који их прате током сазревања. Пролазак кроз тај период је сасвим неизвестан и многи одустану. Нажалост, услови одрастања шампиона у Србији су тешки и нису само спортске природе.

НЕМА КРАЈА ЗЛАТНОГ ПЕРИОДА

Колико су савремене „сајбер генерације” спремне да се баве спортом, па макар само рекреативно?
– На Ади Циганлији држим академију која пружа обиље спортских и  рекреативних могућности, па могу да видим да се нове генерације полако враћају неким нормалним физичким активностима. Они су опремљени компјутерима, врхунским мобилним телефонима, упућени у модерну технику до у детаља, али се у њима ипак буди жеља да се играју и да то чине ван својих домова. То видим и по својој деци и њиховом друштву. Испред зграда и у школским двориштима поново је велики број дечака који играју мали фудбал или кошарку, многи од њих су на ролерима, или бацају фризби. То само потврђује да је природа јача од технике, коју не треба кривити зато што смо јој преко сваке мере препустили своју децу, па су се залепила за интернет, ТВ преносе и видео игрице. Сада међутим, морамо урадити оно што можемо. Треба поново организовати локалне турнире, на којима ће се дечаци и девојчице такмичити за неке симболичне награде. Тако ћемо их извести из домова и подсетити их да треба да се играју и да кроз игру сазревају.
Бављење спортом изискује прилична финансијска средства. Да ли то прети негативном селекцијом и губљењем реалних талената?
– То је, нажалост, изражено у свим, а посебно у такозваним скупим спортовима, какав је тенис. Тиме држава мора озбиљно да се позабави, јер од тога зависи будућност нашег спорта. Зато спорт мора да се уђе у школе, па чак и у предшколске установе, да би се у њима препознала талентована деца, сачувала и на време селектирала. Држава има механизме које може брзо да активира, јер сам сигуран да постоје адекватни стручњаци и пројекти који дају одличне резултате. Идеје постоје, али нема реализације. По старом обичају, лако препознајемо проблеме, али ништа не предузимамо да их решимо. То је карактеристика која нас прати у свим аспектима друштва, од екологије, преко економије, до спорта. У својој академији пружам прилику талентованој деци и трагам за њима по целој Србији, а имам срећу да ми се и сами јављају. Али то су појединачни примери. Држава мора да се замисли над штетом коју има због одлива великог броја талената и да системски предузме одређене мере.
Да ли то прети скорим крајем златног периода српског тениса?
– Не, док сам ја жив! Са намером да стварам нове шампионе остао сам у Србији, иако сам имао могућност да одем. Нисам желео да продам своје жеље за новац који ми је нуђен, јер овде хоћу да их остварим. Постоји тековина коју вучем од својих предака, из старе личке породице, која је увек неговала дух припадности свом народу и поноса зато што му припада. Зато и могу гласно да говорим о свему што мој народ јесте, о свему добром и лошем, а посебно о његовој изузетној даровитости, коју нажалост расипа на све стране, без икаквог плана и циља. Остајем овде, силно мотивисан због огромног броја познатих и непознатих људи, који ме искрено подржавају, па макар и само вербално, што ми много значи. Моја Академија је на Ади Циганлији, својеврсном рају на земљи, какав нисам затекао нигде у свету. Ту ћу ковати будуће шампионе и док тако буде, трајаће и златни период српског тениса.

***

Брод негативизма
– У јавности, а то се односи и на новинаре, превладава принцип својеврсне „интернет критичности”. Све више се истиче форумашко критизерство. Људи сакривени иза лажних имена и псеудонима дају себи за право да малициозно критикују све што им дође под руку. То су бомбе неспутаних страсти, које допиру из њихових подсвесних џепова, у којима дивљају мржња, сујета, завист и отворено ликовање над туђим неуспехом. Многи сматрају да томе, као споредним појавама, не треба придавати значај, али ја мислим да и то обликује нашу стварност. Уместо да Србију чинимо лепшом и бољом, ми смо се прикачили за неки моћни брод негативизма који нас вуче на погрешну страну.

***

Ка позитивности
– Некада није било необично отићи у музеј, позориште или на неко слично место где ћете се лепо осећати и духовно уздићи. У школама су нас водили у обиласке манастира и знаменитих места, показујући нам обележја минулих времена. Сусрет са нечим позитивним остављао је трага у нашој свести. Данас се питамо, да ли за многе људе око нас постоји било шта позитивно, што они прихватају као такво, без жеље да му се наругају.